joshnisamrazmislio

I tako ... pa ne znam ... Priča koja me muči i zaokuplja iz dana u dan, slična je drugima i već viđena, naročito u onih koji se vrzmaju sajber prostorom.

 

Upoznao sam je na blogu jednom. Iz početka razmenjivali smo samo poruke, vrlo brzo smo prešli na MSN, a onda pošto nam to nije bilo dovoljno, razmenili smo brojeve mobilnih telefona. I još dan danas nije mi jasno zašto baš ona. Čitao sam je i ranije i stekao negativan utisak o njoj ... Sva je bila nešto razbacana, nesređena u mislima, menjala često izgled bloga, uglavnom crne boje, sa čudnim izborom muzike, sve nešto konfliktno, neubičajeno. Nije me nikako privlačila. Pa ipak, jednog dana se javila na PP, tako je počelo.

 

A potom, do kasno u noć smo razgovarali telefonom, dok ne istrošimo kredite, ili baterije. Prvo nazovem nju, onda ona mene. I imali smo šta da pričamo, vreme nam je uvek brzo prolazilo i bili smo uvek u čudu, sat i više, zar je već toliko prošlo, već ?

 

Odmicalo je vreme i razgovori telefonom, kao i razmenjivanje SMS poruka po ceo dan postali su svakodnevnica. Na ruku nam je i išla jedna tarifa mobilnog operatora. Pričaš do besvesti, blago zaljubljenima, a to što mi je mob skoro srastao sa uvom, nema ni veze. Kao ni količina zračenja.

 

Naravno da je skori susret bio neminovnost, jer iz dana u dan rasla je povezanost. Neka čudna. Jaka ... Ugovorili smo dan, seo sam u kola i vozio. Vremenske prilike nisu mi išle na ruku, padavine su bile jake. Ipak nisam odustao, mada bi neko pametan sigurno, jer u pojedinim momentima brisači nisu uspevali toliku količinu kiše da maknu sa šoferšajbne, pa se jedva nešto videlo na putu, ali morao sam konačno da je vidim. Shvatio sam to još onog dana kada sam je video na slici. Kao da sam je oduvek znao. Bio sam frapiran time. I kad sam je onako gledao u oči, na slici, jeza mi je telom prolazila. Čudno nešto.

 

Živela je u drugom gradu. Nije ni tako daleko, ali kasnije je daljina ipak uspela da nas razdvoji. I naši prethodni životi. Sve je govorilo protiv nas. Odolovali smo prilično dugo, devet meseci. U kojima smo živeli kao jedno, maštali o nekom boljem sutra, nadali se ... A onda se nešto slomilo u njoj. Nije više mogla. Mučilo je i mene, ali sam nekako izlazio na kraj sa utvarama. Nisam ni mogao da pomislim na kraj, jer bi se sve srušilo u meni. A u njoj se već tada srušilo. Presekla je. Naglo. Uz more suza. Nije više mogla tako. Nije više mogla da veruje u pravilnost svojih odluka. Nije više mogla da veruje u našu priču. Rekla je da će me zauvek voleti.

 

Kao da nisam bio svestan šta mi se dešavalo. Mislio sam da smo samo još jednom upali u krizu. A onda iz dana u dan postajao sam svesniji, da je zaista kraj. Od tada je prošlo, evo već pet meseci.

 

Ne čujemo se od tada. Nema više poruka. Samo vidim da redovno svrati i pročita šta sam pisao, Jedini trag od nje su logovi na tracker-u. Svratim i ja kod nje. Ne komentarišemo napisano. Samo pročitamo. Ovde više neće. Bolje je tako.

 

I sad, iako je prošlo toliko već, još uvek mislim na nju. Čudno je to. Kažu da vreme nosi zaborav. Da se razumemo, nisam mlad, prošao sam dosta, bilo je naravno i ljubavi, ali ovo je tako različito. Ono što osećam, isto je kao i na početku. Kao da postoji samo jedna osoba kojoj smo sposobni da damo celo svoje biće. Sad shvatam tu odrednicu, druga polovina, u punom smislu te reči. I nije mi lakše od toga. Ni malo.

Pa tako ... Eto me sad ovde. Dugo sam pisao iz raznih razloga, uglavnom da prekratim vreme, vodim monolog sa sobom, istresem nešto iz mene. Ponekad mi bivalo lakše kada to napišem.

Sa jednog mesta sam otišao jer ne mogu tamo više da pišem ... onako iskreno, jer su čitali i oni koji me poznaju lično. Sa jednog drugog mesta, jer su tamo navalili sve klinci neki, pa čak i ozbiljni bolesnici, uglavnom društvo mi se ne sviđa, te nije interesantno. Čak ni čitati njihove umotvorine. A ovde ... pa čini mi se da je sve o.k. Ima čak i šta da se pročita.

Pa tako ... za početak.

 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.